Sindrom hroničnog umora – sve je u vašoj glavi, ali ne onako kako to zvuči na prvu

Nova studija povezuje moždane anomalije sa sindromom hroničnog umora

Zamislite da sve vreme osećate bol u kostima, bez obzira na to koliko se odmarate, da imate bolove u mišićima, pa čak i da se ponekad ne možete setiti nekih stvari – i na kraju vam kažu da vam je sve to u glavi.

Oni koji pate od sindroma hroničnog umora, bolesti koja se ogleda u tome što se večito osećate iscrpljeni, često kažu da je najgori deo njihove bolesti to što im niko ne veruje da je zaista imaju, uključujući i lekare.

Otkako sindrom hroničnog umora identifikovan 1987., ova dijagnoza ne prestaje da bude kontroverzna, uglavnom zato što se uspostavlja nakon što se isključi sve drugo. Sindrom je skup simptoma bez poznatog uzroka za razliku od bolesti, koja obično ima više specifičnih uzroka i posledica.

I, dok se ljudi sa drugim sindromima bore sa svim nepoznanicama, ovo može biti posebno teško za ljude sa sindromom hroničnog umora jer su često optuženi da su hipohondri ili lenjivci od strane i najmilijih i medicinskih radnika. Međutim, nova studija podupire pacijente – sindrom hroničnog umora zaista postoji.

Ispostavlja se da je sindrom hroničnog umora zaista u glavi – naročito u anatomiji mozga. Istraživači na Univerzitetu Stanford proučavali su skenove mozga 15 ljudi sa simptomom hroničnog umora i upoređivali ih sa skenovima mozga ljudi sličnih godina i navika, ali koji ne boluju od ovog sindroma.

Otkriveno je da ljudi sa sindromom hroničnog umora imaju manje bele materije u mozgu – supstance odgovorne za komunikaciju između dve hemisfere mozga – i višu stopu od abnormalnosti u određenom delu desne hemisfere. Ove razlike su u korelaciji sa osećajem umora – više abnormalnosti znači i veći umor.

Većina pacijenata koji boluju od sindroma hroničnog umora u nekom trenutku su optuženi kao hipohondri i njihovi simptomi su obezvređeni. I dalje postoji skepticizam u medicinskoj zajednici u vezi ove dijagnoze, iz tog razloga je ovo istraživanje toliko važno.

Dok istraživači još tačno ne znaju kuda će ova istraživanja odvesti a u vezi sa lečenjem, nadaju se da će i u tom smislu konačno doći do napretka, te i da će sami pacijenti dobiti određenu vrstu ohrabrenja, budući da će neko konačno početi da ih sluša.